Gu­slar­sko ve­če Mi­lo­ša Jo­va­no­vi­ća iz Tiv­ta oku­pi­lo je u Ko­to­ru broj­ne lju­bi­te­lje i po­što­va­o­ce kul­tur­ne mu­zič­ke tra­di­ci­je Cr­ne Go­re, ko­ji su is­pu­ni­li ve­li­ku sa­lu Cen­tra za kul­tu­ru „Ni­ko­la Đur­ko­vić“. To je bi­la pri­li­ka da uz na­rod­ni in­stru­ment i pje­smu u osme­r­cu i de­se­ter­cu, mla­di gu­slar pred­sta­vi svoj no­vi no­sač zvu­ka, na ko­me su u gu­slar­skom ma­ni­ru traj­no za­bi­lje­že­ne dvi­je kom­po­zi­ci­je: „Knjaz Ni­ko­la i Ba­ćo Mi­ću­no­vić“ i „Pr­vi meg­dan No­va­ka Ra­mo­va“, za ko­je je tek­sto­ve na­pi­sao i sti­ho­ve ka­zi­vao Bo­žo Đu­ra­no­vić. Svo­jim gu­sla­ma i pje­sma­ma pred­sta­vi­li su se nje­go­vi go­sti, čla­no­vi Gu­slar­skog dru­štva „Vla­di­ka Da­ni­lo“: Ste­van i Sr­đan Ča­vor sa Nje­gu­ša, Mi­šo Po­po­vić iz Cu­ca, Raj­ko Ži­žić iz Nik­ši­ća, Mi­lan Vu­jo­vić i Vu­ko Vu­ko­vić iz Crm­ni­ce, Ra­do­van Ro­sić iz Moj­kov­ca, Mi­ljan Go­lu­bo­vić iz Ko­sa­ni­ce kod Plje­va­lja. Pu­bli­ka ih je to­plo po­zdra­vi­la apla­u­zi­ma, čak i iz­me­đu na­dah­nu­tih stro­fa. Vr­hu­nac ve­če­ri bio je ka­da je pu­bli­ka na kra­ju za­pje­va­la za­jed­no sa uče­sni­ci­ma – sna­žni mu­ški vo­ka­li od­je­ki­va­li su dvo­ra­nom dok je Mi­loš Jo­va­no­vić gu­da­lom vje­što pre­bi­rao po ži­ca­ma i vo­dio pje­smu.
– Pu­no mi je sr­ce ve­če­ras, vi­dim da se gu­sle slu­ša­ju i da tra­ju, iako je ovo mo­der­no vri­je­me to po­ga­zi­lo, vi­di se da gu­sle još ži­ve i ži­vje­će, ka­že Mi­loš, ko­ji je gu­sle za­vo­lio od ma­le­na. Sta­ri­nom iz Cu­ca, gdje se ovaj na­rod­ni in­stru­ment ba­šti­ni od dav­ni­na, za Mi­lo­ša je bi­lo sa­svim pri­rod­no da kao še­sto­go­di­šnji dje­čak „sta­vi gu­sle pre­ko kri­la“ i za­svi­ra.
– Go­re smo se kao dje­ca oku­plja­li, rod­bi­na je do­la­zi­la za Bo­žić, do­la­zi­li smo za škol­ski ras­pust. Svi su po­ma­lo zna­li da svi­ra­ju, đed i otac uči­li su me da pje­vam uz gu­sle, ali sam ih vr­lo br­zo pre­va­zi­šao. Po­čeo sam da se dru­žim sa gu­sla­ri­ma, po­stao sam član udru­že­nja „Vla­di­ka Da­ni­lo“ iz Pod­go­ri­ce. Sad sam sni­mio i pr­vi CD sa dvi­je pje­sme, ko­je je na­pi­sao Bo­žo­Đu­ra­no­vić, ob­ja­šnja­va mla­di gu­slar, po str­ci po­mo­rac. Ka­že da se od gu­sa­la ne raz­dva­ja ni na bro­du, ra­do za­svi­ra i za­pje­va u vri­je­me od­mo­ra, a nje­go­ve ko­le­ge to pri­hva­ta­ju, iako baš ne ra­zu­mi­ju sve. Jo­va­no­vić je za­hva­lio pri­sut­ni­ma, ko­ji su do­šli da ga ču­ju i vi­de, a po­seb­no pri­ja­te­lji­ma, ku­mo­vi­ma i ro­đa­ci­ma, ko­ji su ga od po­čet­ka po­dr­ža­li.
– Ra­du­je me što vi­dim do­sta mla­dih ko­ji su do­šli da slu­ša­ju gu­sle, jer su uvi­dje­li nji­ho­vu isto­rij­sku i kul­tur­nu vri­jed­nost, na­gla­sio je Jo­va­no­vić, za­hva­liv­ši se ku­mu Mi­lo­va­nu Jak­ši­ću, ko­ji je ge­ne­ral­ni po­kro­vi­telj ove ve­če­ri, te Mi­lo­šu Dže­ver­da­no­vi­ću, di­rek­to­ru Kul­tur­nog cen­tra. Na­ja­vio je i kon­cer­te na Ce­ti­nju, u Nik­ši­ću, Plje­vlji­ma.
Bo­žo Đu­ra­no­vić pi­še isto­rij­ske pje­sme po za­pi­si­ma Mar­ka Vu­ja­či­ća, Bo­ra Vu­ja­či­ća, Ob­ra­da Vi­šnji­ća, ko­ji su pe­rom za­bi­lje­ži­li te do­ga­đa­je, a on ih pre­pje­vao u sti­ho­ve. Nje­go­ve pr­ve i naj­po­zna­ti­je pje­sme su „Po­gi­bi­ja po­pa Mi­la Jo­vo­vi­ća“ i „Su­đe­nje ser­da­ru Šće­pa­nu“, ko­je su sni­mi­la če­ti­ri do­bra gu­sla­ra, a snim­ci su pro­da­ti u ve­li­kom ti­ra­žu.
– Pr­vi put je osme­rac sni­mljen uz gu­sle u mo­joj pje­smi „Po­gi­bi­ja po­pa Mi­la Jo­vo­vi­ća“, ni­ko pri­je to ni­je ura­dio. Ma­lo sam se pla­šio kri­ti­ke, pr­vi put sam pje­vao na taj na­čin, ali je pje­sma bo­lje pro­šla ne­go ijed­na de­se­te­rač­ka. Na isti na­čin su ra­đe­ne i ove dvi­je pje­sme, ko­je sam na­pi­sao za Mi­lo­ša. Pre­ko tri­de­set gu­sla­ra iz Bo­sne, Sr­bi­je, Cr­ne Go­re je sni­ma­lo do­sad mo­je pje­sme. Ra­du­je me što se omla­di­na vra­ća tra­di­ci­ji – ka­že Đu­ra­no­vić.
U pro­gra­mu su na­stu­pi­li i fol­klo­ra­ši KUD „Bo­ka“ iz Tiv­ta, a svo­jim za­ni­mlji­vim do­sjet­ka­ma i ša­la­ma pri­sut­ne je za­smi­jao glu­mac Ve­jo Ka­sa­li­ca. Pro­gram su vo­di­li Ma­ja Ko­va­če­vić i Ve­sko Nin­ko­vić.
M.D.Po­po­vić